IBM je poznat po tome da poseduje svoju terminologiju i skraćenice za iste stvari za koje drugi proizvođači koriste standardne nazive. Ovo je (delimični) spisak tih skraćenica koji ću vremenom proširivati kako mi koja skraćenica “padne pod ruku”. Deo skraćenica nije IBM-ov ali ih isti često koristi pa su i one navedene.

• AIX – Advanced Interactive Executive (IBM’s implementation of the UNIX Operating System)
• DASD – Direct Access Storage Device. (IBM’s term for a hard disk)
• DDM – Disk Drive Module (IBM’s term for a hard disk)
• RISC – Reduced Instruction Set Computer
• HMC – Hardware Management Console
• SPNC – System Power Control Network
• MCM – Multi Chip Module
• DCM – Dual Chip Module
• CEC – Central Electronic Complex
• CPC – Cluster Processor Complex
• ASMI – Advanced System Management Interface
• WebSM – Web based System Manager
• PPAR – Physical Partition
• LPAR – Logical Partition
• LIC – Licensed Internal Code
• LMB – Logical Memory Block
• DLPAR – Dynamic Logical Partitioning
• WPAR – Workload Partition
• NIM – Network Installation Manager
• BOS – Base Operating System
• POST – Power on Self Test
• SMIT – System Management Interface Tool
• LPP – Licensed Program Products
• ODM – Object Data Manager
• RSPC – PowerPC Reference Platform
• CHRP – Common Hardware Reference Platform
• BLV – Boot Logical Volume
• LVM – Logical Volume Manager
• VGDA – Volume Group Descriptor Area
• VGSA – Volume Group Status Area
• LVCB – Logical Volume Control Block
• HACMP – High Availability Cluster Multi-Processing
• MWC – Mirror Write Consistency
• SRC – System Resource Controller
• NDAF – Network Data Facillity
• LMT – Lightweight Memory Trace
• RTEC – Real Time Error Checking
• VMM – Virtual Memory Manager
• IPC – Inter Process Communication
• PSMD – Page Size Management Daemon
• MPIO – Multi Path IO
• PCM – Path Control Module
• FFDC – First Failure Data Capture
• HPM – Hardware Performance Monitor
• PURR – Processor Utilization Resource Register
• SPURR – Scaled Processor Utilization Resource Register
• MLS – Multi Level Security (Trusted AIX)
• APAR – Authorized Program Analysis Report
• CKD – Count Key Data (zSeries)
• DFSMS – Data Facility Storage Management System
• ESCON – Enterprise System Connection
• EPO – Emergency Power Off
• FICON – Fibre Channel Connection
• FC-AL – Fibre Channel Arbitrated Loop
• FRU – Field Replaceable Unit
• GDPS – Geographically Dispersed Parallel Sysplex
• HCD – Hardware Configuration Data
• IML – Initial Microcode Load
• IPL – Initial Program Load
• LSS – Logical Sub System
• MAP – maintenance analysis procedure
• MLC – Machine Level Control
• MRPD – Machine Reported Product Data
• MES – miscellaneous equipment specification
• MTBF – mean time between failures
• SDD – Subsystem Multipathing Device Driver
• VPD – Vital Product Data
• WWNP – worldwide port name
• WWNN – worldwide node name

Luka Gerzic AIX, IBM P Serija, Storage AIX, apar, asmi, blv, bos, cec, chrp, ckd, cpc, dasd, dcm, ddm, dfsms, dlpar, epo, escon, fcal, ffdc, ficon, fru, gdps, hacmp, hcd, hmc, hpm, ibm, iml, ipc, ipl, lic, lmb, lmt, lpar, lpp, lss, lvcb, lvm, map, mcm, mes, mlc, mls, mpio, mrpd, mtbf, mwc, ndaf, nim, odm, pcm, post, ppar, psmd, purr, risc, rspc, rtec, sdd, smit, spnc, src, vgda, vgsa, vmm, vpd, wpar, wwnn, wwnp

IBM forum 2009 koji se održao danas u hotelu Hyatt Regency (Beograd) prezentovan (mislim da mogu reći premijerno) novi enterprajz storage IBM DS8700. Zanimljivo je da su predviđanja iz marta 2009-te godine o kojima sam govorio u svom blog-u na temu  “DS8000 novosti za 1Q 2009” sada inkorporirane u novi DS8700 enterprajz storage. O ovome je špekulisao i The Register u julu ove godine.

Novi DS8700 dolaziće sa novim kontrolerima koji su bazirani na novim P6 procesorima (za keširanje), bržim I/O-om, disk enkripcijom ugrađenom direktno u diskove, podrškom sa SSD diskove (o čemu sam takođe govorio već). Uostalom slike uvek govore više od 100 reči. Evo slajdova sa prezentacije:

Luka Gerzic Storage ds8000, DS8700, ibm, p6, ssd

Do sada nisam pisao na temu super kompjutera, velikih cluster-a i ostalih egzotičnih mašina, ali ovde ću ipak napraviti izuzetak. U poslednjih nekoliko meseci koliko radim na projektu novog data centra, prilično vremena sam potrošio konsultujući se sa eminentnim stručnjacima na temu hlađenja, napajanja i zaštite data centra kako bi smo izabrali optimalno rešenje za naše potrebe. Kreirati idealno okruženje sa posebnim osvrtom na smanjenu potrošnju energije (čitaj smanjenje troškova), pritom koristeći trenutno dostupna rešenja nije nimalo lak posao. Upravo zbog toga, novi IBM-ov press release koji je izašao pre nekoliko dana me je prilično zainteresovao, jer obećava novu tehnologiju hlađenja sistema.

Krajem juna (2009-te) IBM je objavio da intezivno radi na novoj tehnologiji hlađenja svojih servera zajedno sa renomiranim švajcarskim institutom “Swiss Federal Institute of Technology Zurich” (ETH). A Podršku ovom projektu pružaju i IBM Switzerland kao i IBM R&D labaratorija u Boeblingen-u (Nemačka). Ako tome pridodamo i vest od pre mesec dana o izgradnji prvog IBM Nanoscale Exploratory Technology Lab-a (NETL, investicija od $90m) koji će biti posvećen istraživanjima na polju nanotehnologije upravo u Švajcarskoj, slika postaje jasnija. NETL centar bi trebao biti završen oko 2011 godine.

Entire countries are investing to compete in nanotechnology, said John Kelly, senior vice president and director of IBM Research, at the launch of NETL in Zurich today. “We view this investment as the bridge to the next 15 years. Nanotechnology will create the electronic components for future computers, be at the heart of many medical devices, and have first-order impacts on energy and the environment.”

Kada bi govorili samo o sistemu vodenog hlađenja u data centrima, to možda ne bi bilo toliko interesantno, da IBM nije počeo razvoj tehnologije hlađenja procesora i komponenti na najnižem mogućem nivou (za današnju dostupnu tehnologiju). Celokupna nova tehnologija razvija se zbog novog IBM cluster-a koji će prvi implementirati ova nova rešenja. Cluster koji nosi radno ime Aquasar Supercomputer bi trebalo da bude sastavljen od po dve BladeCenter šasije koje će imati mix bladeova QS22 sa IBM PowerXCell 8i procesorima kao i HS22 koji će nositi Intel Nehalem procesore unutar jednog rack ormana. Aquasar će biti prvi super kompjuter na svetu koji će direktno hladiti procesor “iznutra”.

I to nije sve. Toplota koju će disipirati celokupan data centar (svi rack ormani) iskoristiće se za zagrevanje prostorija same labaratorije u vidu podnog grejanja. Pored toga što Aquasar treba da smanji ukupnu disipaciju CO2 otprilike oko 30 tona po godini (po njihovim proračunima) u odnosu na postojeće sisteme istih karakteristika, Aquasar će smanjiti i potrošnju energije za oko 40%.  Nova tehnologija, tkz. chip-level water-cooling će omogućiti maksimalno iskorišćenje toplotne disipacije. Očekivana realna snaga novog cluster-a će biti oko 10 Teraflops-a a početak rada je najavljen za 2010-u godinu. Tim stručnjaka koji radi na ovom projektu tvrdi da je vodeno hlađenje ovih sistema i do 4000 puta efikasnije nego hlađenje vazduhom.

Chip-level hlađenje sa temperaturom vode od 60 stepeni celzijusa je dovoljno da drži sistem daleko ispod maksamlnih 85 stepeni celzijusa što dozvoljava slabije oscilacije u temperaturi. Moje neko razmišljanje, na temu ovog sistema se odnosi na deo gde ne verujem da će koristiti čistu vodu zbog kamenca, već će to možda biti neka vrsta glikola. Pored toga nigde još nije objavljeno kako će se vršiti filtriranje te tečnosti, jer najmanja prljavština može da napravi ozbiljan problem prilikom hlađenja ovako delikatnog sistema. Primera radi kada se vare cevi za hlađenje unutrašnji deo zavarene cevi nosi u sebi opiljke koji se tek posle izvesnog vremena pojave na filteru, što nije problem na velikim sistemima gde su prečnik cevi i ventila nekoliko hiljada puta veći nego što će ovde biti slučaj. Možemo samo da pretpostavimo da će servisiranje ovakve opreme biti obavezno (barem u  trajanju garancije ovakvog sistema) od strane IBM-a, što naravno neće biti jeftino.

I za kraj, video koji govori više od 1000 reči:

Luka Gerzic Razno aquasar, cooling, ETH, hpc, ibm, nano, nanoscale, NETL, reusable energy, supercomputer, tech

Od kako je IBM kupio XIV početkom prošle 2008-me godine, šuškalo se na sve strane o misterioznom XIV (iks-aj-vi) storage sistemu na koga je IBM bacio oko. Čini mi se da su od jun/jul/avgusta 2008-me počeli da se pojavljuju tekstovi po net-u o IBM-u i XIV-u. To verovatno ne bih ni zapazio da EMC u  isto vreme nije digao priličnu prašinu na tu temu, uglavnom po blogovima svojih razvojnih inžinjera, što i ne čudi kad je jedan od ključnih ljudi za razvoj XIV-a bio upravo čovek koji je otišao iz EMC-a. A zna se kako naš narod kaže, “za dobrim konjem se prašina diže”. U međuvremenu izašli su i IBM najave njihovih novih proizvoda (XIV hardware i XIV SSS v10 software). I onda je sve krenulo već svojim uobičajnim tokom. Od tada stigla je i prva izmena u konfiguraciji već početkom februara 2009-te.

IBM je XIV stavio u svoju tier 1 grupu, što znači da on spada u grupu High-end and Enterprise Disk systems kod IBM-a. Poređenja radi DS8000 serija je u istoj grupi sa ovim storage sistemom. Onda je odmah jasno koliko je ozbiljan uređaj u pitanju. Zbog čega je ovaj storage digao toliku prašinu? Zbog svog koncepta tj interne logike i arhitekture. XIV donosi potpuno novi koncept grid arhitekture standardnih (čitaj jefitnih) komponenti čije performanse, dostupnost i lakoća korišćenja nadmašuju sve dosadašnje storage sisteme. Sve to naravno ide uz cenu (ne samo cenu samog “gvožđa”) već gubitka prostora kojim raspolažete u odnosu na RAW prostor koji dolazi uz sam XIV, kao primer navešću osnovnu konfiguraciju koja stiže sa 72TB raw prostora. Od tih 72TB vi možete da iskoristite za svoje potrebe 27TB (ne nije šala). Za one koji ne veruju IBM XIV fact sheet (pdf). Pored gubitka prostrora postoje još neke mane ovog storage-a kao što je malo jača potrošnja struje (9kW po full reku), enormna količina toplote (26K BTU/satu) koju ovaj uređaj disipira (neki su imali problema da isti rashlade dovoljno) kao i fixne konfiguracije samog uređaja. Ovu poslednju “manu” su vrlo brzo shvatili pa su  u Avgustu 2008-e izbacili nove moguće konfiguracije ovog storage-a. Evo tabele koja ilustruje trenutne moguće kombinacije (sortirano po raspoloživom prostoru):

Neki će primetiti da nisam naveo u gornjoj tabeli raw prostor koji, kako bi se video gubitak u prostoru. S obzirom da su u pitanju jeftini SATA diskovi i da cena ovog storage sistema nije straobalno velika kao kod recimo DS8000 serije, ovaj gubitak u prostoru ne bi trebao da vas mnogo brine (čitaj boli).

Ok na stranu sve te negativne strane ovog uređaja. IBM ne bi ovoliko reklamirao ovakav storage, i ne bi ga prihvatile mnogobrojne firme tako brzo da on nema neku realnu težinu. Skoro sam prisustvovao IBM Forumu dinamične infrastrukture, koji se održao u Holiday Inn hotelu, u Beogradu  7.Maja ove godine. Na tom forumu između ostalog prezentovan je i XIV storage po prvi put u Beogradu. Još tada sam hteo da napišem par reči na temu XIV-a, ali mi moje obaveze to nisu dopustile, pa se evo 2 meseca kasnije ispravljam. Da krenemo odmah od arhitekture samog storage-a. S obzirom da slika govori 1000 reči, evo interne arhitekture (klik na slidžu za veću rezolociju):

Iz same arhitekture se odmah vidi drugačiji tkz. grid pristup arhitekturi ovog sistema. Za razliku od “starih” (?) sistema, XIV dolazi kao prazan rek sa backbone-om, 3 APC UPS sistema, i brojem modula koje ste izabrali prema kapacitetu storage-a. Svaki modul sadrži svoju sopstvenu disk grupu, memoriju, procesore i interfejs portove. Upravo tu leži glavna prednost ovog storage-a u odnosu na sve ostale storage sisteme i njihove performanse. 12 SATA diskova (1TB veličine), 8GB obične ram memorije, 1 quad core intel procesor i u zavisnosti od tipa modula ethernet, fibre channel ili iscsi moduli. Sama interna logika je bazirana na FC (do 4 Gbps) i TCP/IP protokolima pa je i zbog toga cena ovog uređaja drastično manja u odnosu na konkurenciju. Koristeći (jefitnu) tehnologiju i veoma kvalitetan software XIV donosi i novosti na polju kontrole podataka time što ravnomerno distribuira vaše podatke po celom storage-u i time potpuno eliminiše tkz. hot spots. Odličan pregled XIV mogućnosti daje i IBM product overview (pdf). O redudansi samog sistema nema potrebe trošiti previše reči, sve je redudantno (po N+1 sistemu) a tkz. fensi naziv “self healing” je marketinški naziv za segment software-a koji brine da se rebuild prilikom otkaza diska vrši najbrže moguće brzom preraspodelom podataka unutar storage-a (Između ostalog ovo je jedan od glavnih uzroka što sam storage “pojede” onoliki prostor za sebe) što u proseku traje oko 30 min. za 1 disk od 1 TB. Kako izgleda sam storage (uz direktno poređenje sa DS8000 serijom) možete videti na sledećem video snimku:

Sam storage raspolaže veoma intuitivnim i izuzetno jednostavnim GUI-em (što i ne čudi, jer ga nije pravio IBM već Izraelci) tako da praktično neko ko veoma malo poznaje ovakve sisteme, i bez nekog velikog iskustva, može da radi na istom. Naravno dozvolili su i klasičan CLI za nas koji volimo da prčkamo po internim stvarima ili ukoliko želimo da neke stvari automatizujemo. Na ovom linku je XIV prezentacija GUI software-a pa možete i sami videti o čemu pričam. Predstavljanje XIV-a na IBM Pulse 2009 konferenciji možete pogledati na ovom kraćem video snimku:

Luka Gerzic Storage emc, ibm, iscsi, Storage, xiv

Za one koji koriste VIOS (PowerVM) tehnologiju i SEA (Shared Ethernet Adapter) mislim da će sledeći hint biti vredan. Naime, u određenoj konfiguraciji vašeg vam dragog network admina kada se koristi Spanning tree protokol a nije uključena opcija portfast na portu gde vam je konektovan SEA, možete imati neželjeni efekat  produženog intervala za prebacivanje na drugi bekap port. Uzrok ovome može da bude to što vam je uključen Spanning Tree Protocol (STP) na tim switch portovima. Kako bi ste to prevazišli možete podesiti opciju portfast opciju na tim switch portovima. Opcija portfast (pdf) omogućuje swich-u da odmah prosledi pakete na port-u pre nego što je završio sa STP-om. Ponekad prilikom failback-a sa bekap nod-a na primarni nod može da se desi da switch nije spreman da uradi tansmit/receive paketa iako mu je došao signal da je link podignut, to dovodi do gubitka paketa. Iako je ovako nešto retko, i u dobro konfigurisanim okruženjima ne bi trebalo da se desi, isključivanjem STP-a možete biti sigurni da se to neće dogoditi.

Da bi “ručno” testirali failover možete probati sledeće komande:

Na VIOS-u:

 $ oem_setup_env

 # lsdev -Cc adapter |grep ent --> Dobićete koji je SEA adapter

 # entstat -d entX | grep State --> Proverite u kom je state-u (PRIMARY, ili BACKUP)

Podesite ha_mode na standby kod primarnog VIOS-a sa chdev komandom:

 # chdev -l entX -a ha_mode=standby

Resetovanjem nazad na auto, SEA bi trebalo da se vrati nazad na primarni VIOS:

# chdev -l entX -a ha_mode=auto

Postoji nekoliko vrsta provera, od gore pomenute, do fizičkog čupanja eth kablova, ili obaranja celokupnog VIOS sistema. Moja preporuka je da pre puštanja SEA u produkciju obavezno proverite sve mogućnosti i proverite vreme za koje će vam biti potrebno da se izvrše failover i failback funkcije.

Pored ovoga, preporučujem da proverite i ovaj APAR dokument na IBM sajtu, koji se tiče sličnog problema, prilikom korišćenja HA konfiguracije, a koji može biti da nije rešen na vašem trenutnom VIOS-u ili TL/SP-u. Evo šta kaže IBM:

When using SEA HA mode, and when attempting to force a failover using chdev command on primary VIOS, the failover may not happen for a few seconds. The delay has been seen to be anywhere between 10-35 seconds, depending on the traffic flowing between the client LPARs and the outside world.

Luka Gerzic AIX ibm, portfast, PowerVM, sea, stp, vios

Za slučaj da nekome zatreba kao meni, ako tražite način da utvrdite šta se dešava u kom momentu prilikom podizanja mašine evo linkova ka IBM sajtu za većinu progres kodova koji vas mogu interesovati. Progres kodovi (tkz. Reference code) koji se pojavljuju prilikom podizanja IPL-a (Initial Program Load) na IBM P seriji (uglavnom su 8 karaktera sem ukoliko to nije drugačije naznačeno). Par primera ovih kodova bi bio:  C1202000, C2001000, C600407E, C7004091 itd. Ovi kodovi mogu biti prikazani na HMC konzoli prilikom podizanja, reboot-a ili shutdown-a particije, a grupišu se u nekoliko celina u zavisnosti od segmenta koji sistem ispituje:

• 4–char. codes (begin with a space character, a zero, or a two) – AIX IPL progress codes
• BCxx (4 char.) – (BCxx) Base motherboard controller progress codes
• C1xx – Service processor progress codes
  
  • (C1xx) Service processor progress codes (checkpoints)
  • (D1xx) Service processor progress codes (service processor dump and platform dump)
  • (D1xx) Service processor status progress codes

• C2xx – (C2xx) Virtual service processor progress codes
• C3yx, C500, C5yx, C600, C6xx – IPL status progress codes
• C700 – (C700) Server firmware IPL status progress codes
• C900 – (C900) IPL status progress codes
• CAxx – (CAxx) Partition firmware progress codes
• Dxxx (4 char.) – (Dxxx, Exxx) System firmware progress codes (Models A50, 185 only)
• D1xx – Service processor progress codes
• D2xx – (D200) Partition status progress codes
• D6xx – (D6xx) General status progress codes
• D9xx – (D9xx) General status progress codes
• Exxx (4 char.) – (Dxxx, Exxx) System firmware progress codes (Models A50, 185 only)

Luka Gerzic IBM P Serija asm, firmware, ibm, IBM P Serija, ipl, microcode, reference code, service processor

Pre dva dana IBM je objavio kako je ušao u završni deo pregovora sa QLogic i Emulex proizvođačima oko implementacije njihovih rešenja u celokupnu IBM X seriju i Blade liniju što je donekle i bilo očekivano. Od kako se pojavio IBM HS22 blade u Martu ove godine i nove X serije sa popularnim Xeon 5500 procesorima  (o čemu sam pisao nedavno) šuškalo se ko će biti glavni isporučioc ovog segmenta opreme za IBM.

IBM će postaviti novi QLogic-ov adapter serije 8100 za FCOE (Fibre Channel over Ethernet) ne samo u svoje nove blade unit-e nego i u kompletnu X seriju. QLogic tvrdi da će njihova nova serija (8100) drastično smanjiti potrošnju procesora i disipaciju toplote, a time indirektno smanjiti troškove unutar datacentra. Glavna fora je naravno u tome što će QLogic-ov adapter skinuti opterećenje Xeon procesora i preneti sav posao na svoj interni procesor (na samom adapteru), sa odličnom podrškom za virtuelizaciju resursa. Uz novi QLogic 8100 adapter, izašao je i novi 10 Gigabitni CEE (Converged Enhanced Ethernet) tkz. High speed – Pass-Thru module za IBM Blade Centar.

Što se tiče Emulex-a, oni u ovoj priči ulaze sa 8G-bps FC CIOv (LightPulse LPe1205-CIOv) adapterima (IBM Model Number 46M6140) koji su optimizovani za rad u IBM Blade Centru (HS22) omogućujući svojim korisnicima bolji dual-channel I/O propusni opseg i smanjujući opterećenje procesora u sistemu prebacujući sav I/O na sebe.

Luka Gerzic Storage 10g, bladecenter, cee, emulex, fcoe, hs22, ibm, qlogic

Evo friških vesti vezanih za SSD diskove na IBM P seriji. Dobre vesti su kao što već znamo da su SSD diskovi daleko brži prilikom random I/O-a. Loše vesti su da su malog kapaciteta (trenutno) tačnije 69GB, i užasno su skupi, o čemu sam već pisao (doduše cene su bile tada nezvanične).

Evo zbog čega se IBM “pravda”, kad je u pitanju cena uređaja. Ako uzmemo PC tehnologiju običnih USB flash diskova znamo da:

• Nema pokretnih delova, samo memorijski čipovi, nije mu potrebno dodatno napajanje
• Koristi se par puta u toku dana maksimalno ne duže od sat/dva u kontinuitetu
• Spor pristup, pogotovu prilikom pisanja.
• Ograničen broj upisa (merljiv u hiljadama), a potom tkz. “memory cell failure” i smanjenje kapaciteta. Ako se upisuje 1-5 puta u toku dana može da traje nekoliko godina.

S druge strane Enterprise SSD:

• Izrazito opterećenje (read/write) 24 x 7 godinama
• SAS interfejs koji omogućuje oko 3 GB/s
• Algoritmi za jednaku distribuciju opterećenja (podataka) na sve memorijske čipove.
• Proaktivna provera svih memorijskih jedinica i blokiranje “sumnjivih” ćelija bez gubljenja podataka
• 85% redudanse (128 GB RAW memorije, 69 GB upotrebljive)
• Veliki broj mem. čipova radi paralelizacije procesa i boljih random I/O operacija

Evo nekih nezvaničnih cifri koje pominje IBM, a koje nisam imao još prilike da testiram:

4KB random I/O:

• Regularni disk: ~120 do 200 IOPS-a
• SSD: ~28000 IOPS-a

Potrošnja struje:

Da bi dobili performanse od 135.000 IOPS-a, treba vam SAN disk sistem koji potroši oko 7.7 KW-a. Za iste performanse trebaju vam 5 SSD modula koji potroše 330 W.

Transfer (održivi) performanse kod SSD disk modula:

• 220 MB/s Read
• 122 MB/s Write

Prosečno vreme pristupa SSD diska: od 20 do 120 mikro sekundi

Minimum koji morate da ispunite da bi ste mogli da implementirate SSD diskove u svoj box su sledeći: AIX 5.3 TL7 SP9 a za AIX 6.1 TL0 SP9. Uz to vam treba i Server firmware FW3.4.2, HMC firmware V7R3.4.0 Service Pack  i Power subsystem Firmware V3.4.2.

Naravno postoje i neka ograničenja u celoj priči ako želite da bude IBM supported. Mada u Srbiji je termin “radiće to, ko ga j*** što nije podržano” mnogo češći. Enivej, evo šta kaže IBM kako se to radi:

1. Ako nije by the book nije podržano od IBM-a
2. Nema intermix-a “običnih” diskova i SSD-ova u istom blok-u ili subsistemu.
3. U EXP12S SAS kutiji može da se stavi maksimum 8 SSD-ova
4. Formatiranje SSD diskova na kapacitet od 69GB se vrši sa 528 byte sektorima (a ne 512 byte-a po sektoru kako su neki ovde primetili da može da bi dobili 74 GB prostora).
5. Ne možete koristiti SSD module i obične diskove u mirror modu (bilo hw ili sw).
6. Pročitaj pravilo br. 1.

I na kraju, dobro skriveno u gomili linkova na IBM sajtu: Installing and configuring Solid State Drives in AIX & IBM Power Series.

Update (09.06.2009). IBM je izbacio zvanične testove (sa cenama), možete ih skinuti sa ovog direktnog linka (pdf).

Luka Gerzic IBM P Serija ibm, sas, ssd

U martu sam pisao, da je pored ostalih novosti na DS8000 seriju dosla i enkripcija diskova. Evo nešto više detalja na tu temu. IBM je izbacio novi tip diskova koji nose oznaku FDE (Full Disk Encryption). U ovom momentu diskovi sa FDE-om su kapaciteta 146GB, 300GB i 450GB na 15K u FC opciji. Za razliku od ostalih non-FDE diskova, FDE diskove nije moguće miksovati, tj opcija IBM intermix nije dostupna. Ovo važi i za SFI sisteme (2x LPAR storage). Enkripcija podataka je urađena na hardwareskom nivou i IBM tvrdi da nema ni najmanjeg pada performansi prilikom rada sa podacima dok je uključena enkripcija podataka. Disk enkripcija je simetričnog tipa, i koristi se uz TKLM (Tivoli Key Lifecycle Manager). Kada je TKLM povezan sa DS8000 storage sistemom, TKLM će generisati ključeve za enkripciju i dekripciju podataka koji se koriste za svaki disk u sistemu koji ima oznaku FDE. Sve opcije oko korišćenja ove tehnologije će biti ubačene u TKLM koji IBM smatra centralnim segmentom sistema za sve buduće potrebe enkriptovanja i dekriptovanja podatka, što praktično znači da će se na TKLM nadograditi. Tako će i ostali uređaji kojima je potrebna enkripcija podataka dobiti tu mogućnost u bližoj budućnosti.

Luka Gerzic Razno decryption, ds8000, ds8300, encryption, fde, ibm, intermix, lpar, sfi, tklm

IBM je počeo sa prodajom SSD diskova za IBM P seriju. Ovi diskovi se razlikuju od onih koje su počeli da implementiraju u martu na X seriju i Blade sisteme. Za P seriju IBM koristi 128GB Zeus-IOP flash diskove (STEC) sa kojima je IBM sklopio partnerski odnos prošlog meseca. Diskove pomenutog kapaciteta (128GB) re-formatiraju na 69GB. Po IBM-u ovime se smanjuje tkz. “wear levelling” koji se koriste u proizvodnji SSD diskova, što se postiže prebacivanjem i razmeštanjem podataka na disku sa oštećenih (istrošenih) memorijskih blokova na nove manje korišćene. Time navodno se produžava život SSD disku drastično.

IBM SSD diskovi dolaze u 2,5 inč faktoru, imaju oko 220MB/sec održivi transfer prilikom čitanja i oko 122MB/sec za pisanje. Broj I/O operacija se kreće u rangu oko 28.000 (IOPS-a) prilikom random transakcija. Ugrađen im je 3GB/sec SAS interfejs i pristup je u proseku između 20 µs i 120 µs, u zavisnosti od toga gde je podatak kome se pristupa raspoređen. Po IBM-u (ako im je verovati), njihov SSD disk ima 87 puta brže I/O operacije po sekundi nego standardni 15K RPM SAS disk, i pritom troši 1/5 struje u odnosu na “stare” diskove.

Pre nego što odmah pozovete vašeg IBM dilera, pripremite čašu ‘ladne vode i nešto slatko, jer će od cifri da vam se sloši. Naime, ova nova pomama za SSD diskovima i konačnom zamenom mehaničkih diskova se smatra egzotikom svuda pa i kod IBM-a. A kao što znate egzotika košta. Po nekim nezvaničnim šuškanjima, IBM za entry level Power 520 i 550 servere naplaćuje oko $10.000 za jedan SSD modul, dok za modele 560 i 570 cifre idu na $14.000 po SSD modulu. Za sada nema vesti da će SSD ići na 595 mašine, no to će se vrlo brzo promeniti. Ako ove cene poredimo sa cenom diskova od recimo 146GB (15k SAS) za P seriju koji imaju cifru od oko $500, budemo zaista neprijatno iznenađeni. Poređenja radi, Intel-ovi SSD diskovi (32GB X25E SATA diskovi koje je počeo da pakuje SUN još u martu koštaju oko $1.200. Naravno, SATA nije isto što i SAS, Intel diskovi mogu da guraju do 3,300 IOPs-a (ako poredimo sa 35.000 IOPS-a IBM SSD-ova), s druge strane SSD diskovi imaju tkz. wear leveling, pa duplo manje kapaciteta zbog toga itd. Naravno, Intel diskove sigurno nećete moći da stavite u IBM P seriju. Posle svega toga ostaje pitanje da li je sada vreme da se pređe na SSD tehnologiju ili da ipak sačekamo da se cene i kvalitet “ispeglaju” prvo.

Luka Gerzic IBM P Serija, Storage ibm, iops, power, sas, sata, ssd