Pre nego što krenem da pišem o samom NMON-u, za one koji ga već uveliko koriste jedna dobra vest. NMON je konačno postao sastavni deo AIX-a od verzije 5.3 TL9 kao i uz 6.1 TL2 (u šta ulazi i VIOS 2.1). Naime IBM je konačno uvrstio ovaj alat u svoj support base, tako da će sada NMON dolaziti standardno uz sam AIX. Nova verzija NMON-a se zove topas_nmon, sadrži sve mogućnosti i opcije kao i klasični nmon 12e. Stara (klasična) verzija nmon-a će biti još neko vreme podržana, međutim sav razvoj se prebacuje na topas_nmon.  Dosadašnja praksa je bila da se NMON ažurira na otprilike svakih 6 meseci, sada će to biti prilikom svakog update-a AIX-a kroz IBM support kanale. Verzija NMON-a za linux neće biti poremećena novim statusom, i nastavlja svoj “život” kao i do sada.

Za one koji ga do sada nisu koristili, ili koji su samo čuli o ovom programu, pre svega evo malo informacija. NMON je skraćenica od Nigel’s Monitor (po autoru programa). Ovaj besplatni alat će vam omogućiti detaljan uvid u rad vašeg AIX /Linux sistema. Sam NMON ima mogućnost prikaza podataka na više načina. Direktno na ekran preko vama omiljenog terminala, ili direktno u fajl za kasniju obradu i analizu. Ako koristite ovu drugu opciju postoje različite vrste parsiranja podataka koje su drugi kreirali, a istakao bih NMON Analyser Excel spreadsheet koji će vam output fajl parsirati i prikazati lepe i zanimljive grafikone ili izveštaje. Uz manje parsiranje output fajl možete provući i kroz rrdtool i kreirati sebi lepe realtime grafikone opterećenja pojedinih sistema koji vas interesuju, a iste kasnije lako možete prikazati na web-u (ili nekom fensi izveštaju). NMON može prikazati sledeće informacije:

1. CPU utilizaciju
2. Iskorišćenost memorije
3. Različite statistike Kernel-a
4. Disks I/O, transfer statuse, i read/write odnose
5. Slobodan prostor na disk sekcijama
6. Disk adaptere i njihove performanse
7. Mrežne I/O odnose, iskorišćenost i performanse
8. Swap (page space) utilizaciju, slobodan prostor itd.
9. Specifikacije CPU-a i AIX-a
10. IBM HTTP Web cache
11. Custom disk grupe
12. Specifikaciju samog hardware-a (mašine) i njene resurse
13. Asynchronous I/O – (samo na AIX-u)
14. Workload Manager (WLM) – (samo na AIX-u)
15. IBM TotalStorage® Enterprise Storage Server® (ESS) disks – (samo na AIX-u)
16. Network File System (NFS)
17. Dynamic LPAR (DLPAR) changes – (samo na AIX-u i IBM pSeriji)

Startup NMON-a izgleda ovako:

Na početnom ekranu NMON-a birate njegove opcije prikaza. Nemoguće je prikazati sve opcije NMON-a na jednom ekranu, ali mislim da ovaj screeny dobro ilustruje deo mogućnosti ovog alata:

Na gore prikazanoj slici, NMON prikazuje aktivnost virtuelnih CPU-a, iskorišćenost memorije, swap-a, mreže, I/O volume grupa koje sistem poseduje, virtuelnih diskova koji su dodeljeni sistemu, top procese i detaljne statistike AIX kernela. Ovo naravno nije sve što NMON može da prikaže adminu sistema, kao što sam gore napisao, mogućnosti su velike. Fino tjuniranje sistema sa direktnim uvidom u efekte vašeg prčkanja možete videti odmah, vrlo detaljno sa samo par komandi. O situacijama kada treba da ustanovite šta “guši” vaš AIX sistem neću ni da govorim. Ovo je jedan od must have alata za svakog AIX admin-a.

A evo kako to može da izgleda u praksi prilikom nadzora rada jednog LPAR-a, gde je fokus na disk sekciji (klikni da veću fotku):

Da se nadovežem na vest o kojoj sam prethodno pisao (SSD na x86 platformi), nekih mesec dana pre toga IBM je objavio da i Enterprajz platforma storage-a sada podržava neke nove fičere. Novi mikrokod bi trebalo da donese sledeće novine:

• 1 TB 7200 rpm SATA diskove (koje su testirali na novom XIV storage-u i za koje tvrde da su enterprajz ready). Verovali ili ne, uvode SATA podršku na enterprajz. Posle PATA diskova i priče oko enterprise quality diskovima, pravo iznenađenje. Sada DS8000 serija podržava RAID6 i RAID10 na ovim (SATA) diskovima.
• IBM research tim je ubacio novi inteligentni Write Caching na DS8000 platformu. Kažu da će ovo poboljšati performanse osetno. Oni koji budu ovo testirali moćiće o tome i da sude.
• Novi feature je i Pair Flash Copy®. Prevashodno namenjeno za one koji koriste Metro mirror opciju (ima li takvih u Srbiji?), omogućiće vam da uradite FlashCopy volume A na volume B a da vam je Volume B mirrorovan na Volume C koji se nalazi na nekoj drugoj udaljenoj lokaciji preko MetroMirror opcije. To će vam omogućiti da imate konzistentnu kopiju podataka na obe lokacije.
• Full Disk Encryption (FDE) opcija. IBM je prvi uveo novu opciju enkripcije diska na nivou storage-a (koliko znam, možda grešim). 15k rpm diskovi veličine 146, 300 i 450GB kapaciteta dolaze sa ovim mogućnostima od skora.
• I možda najvažnija novina: SSD diskovi u enterprajzu (YEEEPEEE) da ne kažem konačno da se ratosiljamo mehanike iz datacentra. Kapaciteti dostupnih diskova su 73GB i 146GB preko RAID5. Kažu performanse su neverovatne. Kada li ćemo ovo testirati u Srbiji?

Oni koji sada budu poručivali DS8000 seriju dobiće po default-u gore navedene opcije, dok mi ostali ćemo morati da sačekamo neko vreme da izađe mikrokod.

Virtuelizacija, prošlost i sadašnjost

Modam da priznam da sam davno bio vrlo skeptičan kada je virtuelizacija u pitanju. Sećam se kada je ceo bum oko konsolidacije resursa u data centrima počela da “buja” u inostranstvu pojavom aplikacija poput vmware-a, xen-a i ostalih tu negde oko 1999-te ili 2000-te. Da budem iskren daleko od toga da neke od vidova primitivne virtuelizacije do tada nisam koristio, pa praktično da nije bilo servera koji još davnih 90-tih godina nisam bio chroot-ovao (linux) ili jail-ovao (fbsd), o Ensim-u da i ne govorim. Ali naravno to (izolacija dela fajl sistema) ne može ni približno da se poredi sa današnjim alatima za virtuelizaciju ne samo operativnog sistema već celokupnog hardware-a. Ako se dobro sećam mislim da je IBM još davnih 60-tih godina radio na projektu M44/44X koji je u konceptu bio okrenut ka nekoj vrsti primitivne virtuelizacije podržane od strane hardware-a, u neku ruku deljenjem memorije itd. Tako da sama virtuelizacija je prisutna već zaista dugo u IT-u, samo nije bila toliko rasprostranjena i korišćena (ne računam mainframe to je ipak liga za sebe). Tih godina bilo mi je itekako interesantno da se igram sa vmware-om u cilju testiranja raznih aplikacija ili samih operativnih sistema bez bojazni da ću nešto da spržim ili onesposobim, jer za mene su vmware, vbox, xen i ostali alati tog tipa bili i ostali idealni alati za testground. Danas smo svedoci da se virtuelizacija primenjuje svuda, a među poslednjima ulazi i veliki Cisco sa svojom vizijom blade servera i virtuelizacijom celokupnog data centra.

AIX virtuelizacija

IBM je sa derivatom AIX-a u vidu tkz. VIOS (virtual i/o server) i debelom pordrškom hardware-a zaista kreirao solidnu platformu za virtuelizaciju. Kreiranjem particija (LPAR,DLPAR…) na IBM pSeriji dobijate različite mogućnosti virtuelizacije hardware-a koji posedujete. Ako se odlučite da maksimalno iskoristite hardware koji vam je na raspolaganju, trebali bi da se odlučite za kreiranje VIOS redudantnog okruženja (podrazumeva kreiranje 2 VIOS servera) kojima dodeljujete kompletan fizički hardware koji taj server poseduje. Naravno da bi ste ovo mogli da koristite morate da imate licencu za PowerVM od strane IBM-a i da imate dovoljno hardware-a u samoj mašini. Kada gledate IBM Power hardware nemojte uopšte praviti poređenje sa PC hardware-om, tipa ima manje GHz ili pa BUS na mom kućnom (nabudženom) kompu radi brže itd. To jednostavno ne može da se poredi jer su u pitanju potpuno različite arhitekture. Elem, da se vratim na temu virtuelizacije. Kada ste VIOS serverima dodelili sav hardware iz vaše mašine (podela kojem VIOS serveru ide koji hardware je izuzetno važna), počinje prava igranka. Kreiranje novih DLPAR-ova sada ide preko VIOS servera koji im dodeljuju virtuelne uređaje. Znači novi DLPAR će dobiti virt. procesor, virt. memoriju, virt. eth, virt. diskove itd. Prava zajebancija je u tome da novokreirani DLPAR dobije tkz. multipath koristeći oba VIOS servera za svoje I/O uređaje. Ovime dobijate potpunu redudantnost jedne instance koja sada može da dobija resurse preko dve putanje. Za potrebe IBM skupa pod temom “Preporučeni hardware za SAP” gde sam držao prezentaciju pod nazivom: “IBM Customer story – DELTA M Transition to enterprise” napravio sam sledeću ilustraciju koja, čini mi se lepo ilustruje ovo o čemu sam govorio u tekstu iznad:

Kao što se vidi na ilustraciji, prostor se uzima sa nekog SAN-a preko FC-a, zazim se preko fizičkog hardware-a koji kontrolišu VIOS-i (tačnije Hypervisor, ali o tome neki drugi put), virtuelizovani hardware (u ovom slučaju diskovi) prosleđuju DLAPR-ovima koji imaju po 2 SCSI kontrolera koji vide neki prostor preko 2 putanje, što zovemo multipathing (MPIO).

Kako to izgleda u AIX-u multipath (2):

# lspath
Enabled hdisk1 vscsi0
Enabled hdisk1 vscsi1
Enabled hdisk0 vscsi0
Enabled hdisk0 vscsi1

# lsattr -El hdisk0
PCM             PCM/friend/vscsi                 Path Control Module        False
algorithm       fail_over                        Algorithm                  True
hcheck_cmd      test_unit_rdy                    Health Check Command       True
hcheck_interval 60                               Health Check Interval      True
hcheck_mode     nonactive                        Health Check Mode          True
max_transfer    0x40000                          Maximum TRANSFER Size      True
pvid            00c4a37f07f270fd0000000000000000 Physical volume identifier False
queue_depth     3                                Queue DEPTH                True
reserve_policy  no_reserve                       Reserve Policy             True

Na VIOS-a multipath (4):

DEV#:   1  DEVICE NAME: hdisk1  TYPE: 2107900
SERIAL: XXXXXXXXXXXX
==========================================================================
Path#      Adapter/Path Name          State     Mode     Select     Errors
    0           fscsi0/path0           OPEN   NORMAL    3990063          0
    1           fscsi0/path1           OPEN   NORMAL    3946001          0
    2           fscsi1/path2           OPEN   NORMAL    3949402          0
    3           fscsi1/path3           OPEN   NORMAL    3942870          0

Algoritam multipath-a može biti failover ili round_robin za diskove. U režimu failover-a sav I/O se šalje preko jedne predefinisane putanje. Ovaj algoritam čuva informaciju o definisanim putanjama prema redosledu koji je opisan u ODM-u. Ako se putanja kojom se salje I/O prekine ili prebaci u status disabled, automatski sledeća definisana putanja postaje aktivna. Ove opcije se kofnigurišu preko path_priority opcije. U režimu round_robin algoritam distribuira I/O preko svih definisanih i enable-ovanih putanja. Prioritet putanje se određuje takođe preko path_priority opcije. Ukoliko neka putanja pređe u režim failed ili disabled taj path se više ne koristi za slanje I/O-a već se prelazi na prvu sledeću definisanu putanju. U tom slučaju se preračunava procenat I/O-a koji će biti distribuiran preko ostatka putanja koje su dostupne. Praćenje rada failover-a u toku recimo prekida jedne putanje može se videti na sledeći način:

Na slici iznad prikazao sam kako izgleda testiranje pada jedne putanje, čiji prekid sam izazvao jednostavnim otkačinjanjem fiber optičkog kabla sa FC kartice. U trenutku prekida aktivno je bilo upisivanje podataka na traženi disk (klikni na link za sliku).

Prednosti virtualizacije

Ako je virtuelizacija podržana od strane hardware-a, onda su prednosti mnogobrojne. Za početak drastično smanjenje downtime-a, lakoća prilikom modifikacije samog DLPAR-a u vidu dodavanja ili oduzimanja (heh, ovo bi voleo da vidim da mi moji DBA traže) resursa (procesora, memorije ili diskova). Kada ovakvom (da ne kažem idealnom) produkcionom okruženju pridodate i AIX-ov LVM, onda stvari postaju prava pesma. Naravno kad sve prethodno dobro iskonfigurišete, istestirate i proverite. Pored toga kreiranje virtuelnog okruženja omogućuje konsolidaciju resursa kojim raspolažete, dobijate idealno sandbox test okruženje (meni nekako lepše zvuči testground), tu je i mogućnost pokretanja starih tkz. legacy aplikacija na starijim operativnim sistemima zarad potreba tranzicije na nova okruženja, virtuelizacija vam omogućava i lakšu migraciju kako resursa tako i celokupnih radnih (ili testnih) okruženja itd.

… i mane

A mane? Pa jedna od mana je što planiranje, konfiguracija i dokumentovanje svega što radite na ovakvom sistemu zahteva prilično vremena. Poznavanje rada ovakvog sistema zahteva brojne obuke, mnogo sati za konzolom i prethodno iskustvo u radu sa unix operativnim sistemima. Naravno uvek može da se uradi i na “oruk” fazon, ali rezultati onda budu, pa veoma problematični.

Eto, toliko o AIX virtuelizaciji diskova, u narednom periodu objaviću još nekih tekstova na ovu temu. Znam da nas u Srbiji ima jako malo, ali to nije razlog da ne napišem ovakav tekst na našem jeziku.