Ne, ne govorim o stratusima, stratokumulusima,  kumulusima i ostalim skupovima kapljica vode ili leda u našoj atmosferi. Sve popularniji termin u IT-u je tkz. cloud computing, ili ako prevedemo na naš jezik, hmm kako bi to uopšte preveli a da ima neko normalno značenje? Računari na oblacima možda? Kako sve češće pričam o Cloud computing-u, pa me sve češće pitaju o čemu to ja to dođavola govorim, rešio sam da napišem jedan kraći intro o toj temi (slobodno linkujte na ovaj tekst ako i vi imate sličnih pitanja).

Elem, definicija cloud computing-a (u daljem tekstu CC) bi bila nešto slično sledećem: CC je stil korišćenja računarskih resursa koji su dinamički skalabilni i često virtuelizovani, a koji pritom pružaju korisniku svoje resurse preko internet-a. Korisnici tih resursa ne moraju da poseduju znanje, ekspertizu ili kontrolu nad tom tehnologijom da bi je u potpunosti koristili.

Najčešći slučaj korišćenja CC-a je u slučaju kada posao zahteva on-line aplikacije kojima se pristupa putem web browser-a, dok se sama aplikacija i podaci nalaze na CC resursima tj negde na Internet-u. Termin Oblak (Cloud) se ovde koristi kao metafora za Internet, a što je bazirano na aktuelnom prikazu samog Internet-a na mrežnim diagramima i predstavlja abstrakciju veoma kompleksne infrastrukture koju sakriva.

Ko sve koristi CC? Naravno najveće IT kuće u svetu na prvom mestu: IBM, Amazon, Google, Microsoft, Yahoo itd. Pored njih, ovaj koncept počinju da primenjuju i neke od najvećih svetskih kompanija poput  General Electric i Procter & Gamble, koji nisu IT kuće jer shvataju velike prednosti koje CC nudi. Nekoliko domaćih firmi u Srbiji (verovali ili ne) koristi ove resurse aktivno već neko vreme.

Postoje 4 tipa CC-a.

1. Javni – Resursi dostupni klijentima iz celog sveta, provajder CC-a naplaćuje resurse po sopstvenim cenovnicima za određene tipove usluga. Svako može da zakupi resurse.
2. Privatni - Velike kompanije koje imaju potrebu za ovakvim vidom servisa za svoje interne potrebe kreiraju ovakav vid CC-a i ovaj tip nije moguće platiti tj iznajmiti. Dobar primer je recimo vojska ili gov. institucije.
3. Hibrid – miks prethodna dva, delom javni delom privatni CC. Najčešći slučaj su privatne kompanije koje imaju višak resursa koji prodaju kako bi tako recimo isplatile svoje operativne troškove.
4. Community – Nekoliko različitih organizacija (čitaj firmi) koristi iste CC resurse.

5 Osnovnih karakteristika CC-a:

1. Po potrebi, tkz. self service
2. Sveprisutni pristup resursima, bilo odakle, bilo kad
3. Potražnja resursa nezavisno od lokacije na kojoj se nalazite
4. Rapidna agilnost, što znači dinamička implementacija i deimplementacija resursa po potrebi korisnika
5. Plaćanje po sistemu koliko potrošite resursa toliko plaćate, ni paru više od toga.

CC može isporučiti 3 modela servisa:

• PaaS (Platform as a service) – Korisnik koristi hosting okruženje za njihove aplikacije. Sam korisnik kontroliše aplikacije koje se pokreću u tom okruženju, gde sam korisnik ima određena prava nad operativnim sistemom, ali nema potpuna prava nad operativnim sistemom, mrežom ili hardware-om koji ta aplikacija koristi.
• SaaS (Software as a service) – Korisnik koristi neku aplikaciju, ali nema kontrolu nad samim operativnim sistemom na kome se vrti ta aplikacija, niti ima kontrolu nad hardware-om ili mrežom nad kojim se ta aplikacija oslanja.
• IaaS (Infrastructure as a service) – Korisnik koristi sve resurse na sistemu ali nema uticaj nad cloud infrastrukturnim resursima nad kojim leži virtuelizovani hardware. Tačnije korisnik ima mogućnost direktnog upravljanja operativnim sistemom, procesorskom snagom, količinom memorije i prostorom na diskovima.

E sad, kako smo ovo sve lepo podelili i opisali, da napišem i neka 4 najčešća slučajeva (tkz. real life primeri) korišćenja CC okruženja:

1. Hardware on Cloud – Virtuelni server koji radi u Cloud okruženju. Sam korisnik pokreće server, primenjuje i kontroliše aplikacije na istom. Po potrebi duplicira celu mašinu i pokreće još N instanci (koliko god da mu je potrebno). Ovo možemo porediti sa praktično serverom koji je u sobi pored nas, samo nije tu nego je negde na cloud-u (čitaj na Internet-u). Ista prava i privilegije važe, nema razlike sem u lokaciji.
2. Disk drive on Cloud - Klasični storage uređaj, ali na Internet-u. Treba vam da smestite ogromnu količinu podataka negde i da ne razmišljate puno gde se to nalazi, da li je to bekapovano, itd. Sve što kasnije treba da znate jeste gde ste stavili sve te podatke. Podržani su različiti protokoli, i u zavisnosti od ugovora koji potpišete sa Cloud provajderom možete ih birati.
3. Database on Cloud – Baza kojoj preko specifičnog query jezika možete pristupiti bilo odakle.
4. Application on Cloud – Neki software, aplikacija koja funkcioniše potpuno identično kao da ste je instalirali na server u sobi pored vaše, samo što se server nalazi negde na Internet-u. Dobar primer za ovo su recimo Facebook aplikacije. Napravite aplikaciju, treba vam masivna snaga da to pustite na Facebook, pljusnete je na Cloud, plaćate određeni fee za ovu uslugu, i od zarade odbijete deo za to. Neki su zaradili lepe pare ovako, a pritom ne poseduju niti jedan jedni server u svom vlasništvu.

Naravno u celoj priči postoji 101 finesa, oko izrade celog projekta, testiranja, postavljanja i aktiviranja resursa, planiranih proširenja, ali o tome neki drugi put. Ovo je bio samo intro o Cloud computing-u. Za sva eventualna pitanja, sugestije ili kritike stojim vam na raspolaganju.